Prolog
Počeću ovu knjigu kao i moj omiljeni pisac Daniel Kinkejd, sa alarmom u pola sedam 31. jula 2011 godine. Možda malo drugačije, ali u tome je i poenta čitave ove priče. Kako se meni nešto sasvim obično ali i nepredvidivo desilo u Srbiji, ni više ni manje nego u Beogradu. Imam dvadeset i šest godina sada, i iako se mnogo stvari promenilo od tada i iako se toliko drugačijih i neobičnijih stvari desilo od tog iskustva, pamtim Adama i moje najgore (a možda i najbolje) leto u Beogradu kao da mi se sve juče desilo.
Prvo poglavlje
Budi me alarm u pola sedam ujutro. Trgnut iz naizgled dubokog sna, preznojan zbog jebenog leta skačem iz kreveta do mobilnog i pritiskam 'stop' pokušavajući da ne probudim Anu koja je od mene odvojena samo tankim zidom. Ugasivši alarm, svaljujem se leđima na krevet ponovo prelazeći rukama preko lica zadržavajući se na očima. Ne vidim kako treba, iako je sunce već krenulo da izlazi. Čuju se i zvuci sa ulice. Automobili. Ali opet, ništa neobično, ipak sam u Beogradu. U sobi se od vlage i vrućine ne može ni disati. Pomeram se na stranu i rukom pokušavam da otvorim prozor malo više, ali ne vredi. Još jednom teško udišem i izdišem.
Jebeni Beograd, pomislih. Prešao sam još jednom rukama preko lica. Da li mi pare baš ovoliko trebaju? Došao sam sinoć iz Novog Sada. Ana mi je vrlo dobra prijateljica koja je bila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu samo par godina pre mene. Pomogla mi je na kraju da upišem i to mi je bila jedina bitna stvar. Ali eto u tom momentu dok sam ležao na krevetu proklinjujući jutro sam se zapitao da li je košenje trave u BASK-u za dvadeset i pet hiljada mesečno vredno svega ovog. Znao sam vrlo dobro da mi trebaju pare za studije, pošto sam obećao roditeljima da ih ovaj moj rizičan poduhvat, Akademija, neće ništa koštati.
No, ustajem i pokušavam da dođem sebi. Prljava čaša sa već ustajalom vodom mi se gadi, ali mi je grlo toliko suvo da sam bio spreman i kišnicu da pijem. Toliko je vruće da mi ni kiša ne bi pomogla... Zgrabio sam trenerku i patike. Ustao sam nevoljno i krenuo da ih navlačim polako. Bilo je toliko vruće da sam se upitao da li mi i treba majica uopšte? Ionako ću se oznojati kao budala. No, uzimam sam svoju belu potkošulju i krenuo napolje. Samo sedam kilometara do stadiona. Nije mnogo. Taman će mi trčanje prijati. Kako ne bih probudio svoju cimerku a ni njenog psa, šunjao sam se što sam tiše mogao, otključao velika drvena vrata i počeo da se spuštam stepenicama sigurnijim hodom.
Silazio sam niz stepenice Aninog predivnog stana u Ustaničkoj. Imala je pravi salonski stan, sve sa ulazom za poslugu. Neko bitan je živeo ovde, mislio sam svaki put kada bih došao do nje. Uživao sam zapravo svaki put kada sam došao kod nje. Sada treba dva meseca da ostanem ovde.
Kada sam izašao iz zgrade, nije bilo mnogo automobila na ulici, ali se samo par stotina metara na Autokomandi i dalje čula buka. Grad se polako budio. Nebo je dobijalo onu rozikastu boju, vazduh je bio svež ali se osećala toplina još uvek. Izvadio sam polako, uspavan slušalice iz džepa i stavio ih u uši. Provukao sam ih kroz potkošulju i pustio svoju plejlistu 'Juli' i krenuo da trčim u pravcu BASK-a.
Sećam se tog prvog trčanja kao da se jutros desilo. Sve je bilo u savršenom ritmu: vetar, jutro i prazne ulice. Tada sam bio opsednut trčanjem jer je to bila jedna od retkih aktivnosti koje su me smirivale posle užasne noći. Najgore što se nekome može desiti jeste da se probudi leti u stanu koji ne zadržava ni hladnoću ni toplotu. Dok sam trčao sam mislio o zagušljivoj sobi i vlažnom vazduhu u njoj. Hladnoća pri izlasku sunca mi je donosila baš ono što mi je u tom trenutku trebalo.
Bio sam u kondiciji i izdržao sam trčanje vrlo dobro, ali mi je srce lupalo. Nisam siguran doduše da li je to bilo zbog nepravilnog terena grada ili zbog činjenice da sam bio izuzetno nervozan.
Čudna jedna stvar, trčanje kroz polu-prazan grad. Sive zgrade grada u kom se nisam osećao kao da sam sav svoj su me činile još nervoznijim. Obožavao sam Novi Sad, a da to nisam ni kontao. Takve stvari čovek valjda spozna tek kada se udalji.
Kada sam stigao ispred BASK-a, stajao sam sav zadihan ali i razočaran. Nisam siguran da li sam očekivao mnogo, ali ovako malo nisam sigurno.
Koja rupa... pomislio sam dok sam odmeravao ruševine od zidova ispunjenih grafitima. Trava oko stadiona koji je bio dosta mali nije bila košena mesecima. Shvatio sam da stojim i buljim u ulaz samo malčice dugo i stoga sam nervozno zakoračio ka stadionu razmišljajući o činjenici da nikako nisam spreman da radim ovde.
Iako unutrašnjica nije bila potpuno užasna, imao sam neki čudan osećaj u vezi svega. Možda je to bila opšta zapuštenost, ako shvatate o čemu pričam. Možda su jednostavno moji standardi bili suviše visoki?
Gledao sam samo u travu dok sam išao prema tribinama, odnosno redu belih vrata ispod njih. Bio sam nervozan jako, kao i uvek kada treba da upoznam nekog od važnosti. Nisam ni stigao do svog cilja kada su se odjednom vrata otvorila i iz njih izašao stariji čovek. Kakvih pedesetak godina, ne baš sasvim sede kose, sa malim stomačićem i sivom majicom. Stevan, tačno kako ga je Rade i opisao.
Rade je moj komšija. Bački Jarak je izuzetno malo mesto, ali sa vrlo poznatim restoranom u centru grada. Moj sused je i bio vlasnik tog restorana, koji je njegova već sada stara majka podigla na nivo na kom je i bio. Čuo sam mnogo puta po selu da je Tito gostovao jednom dok je prolazio kroz Bačku. U to vreme nisam shvatao važnost i ozbiljnost te činjenice, ali sada razumem. No, komša je bio izuzetno uticajan čovek sa mnogo veza po Novom Sadu, kao i Beogradu. Pogotovo u institucijama od važnosti iz 'onih dana'. BASK je bila jedna od njih. Stoga, kada je moja lepa majka otišla na svoju jutarnju kafu kod njega i spomenula mu da tražim posao preko leta, znao sam da ću dobiti poziv od njega istog dana. Ono što nisam znao jeste da će taj posao biti u mom najmanje omiljenom gradu.
- Ma opusti se Gogiša, to je Beograd! Biće ti dobro da malo odeš iz sela... - rekao je Rade šaljivo.
- Pa hajde, možda si i u pravu. - rekao sam mu nesigurno.
Stevan se nasmejao pravo, domaćinski. Imao je onaj prijatan pozivajuć osmeh koji je svakog mladog srbina koji ne pije baš terao da popiješ koju rakijicu sa njim, čisto da čuješ šta ima da kaže. A takvi ljudi imaju i šta da ispričaju.
-Hajde, Gorane, idemo u kancelariju. - rekao je dok sam mu pružao ruku, servirajući najbolji osmeh koji sam imao u rukavu. Nisam baš bio dobar u njima, doduše.
Kancelarija je bila srednje veličine. Svima koji se pitaju šta je srednja veličina ne bih baš znao ni objasniti šta je to. Nije bila velika, a ni baš mala. Možda četiri metra kvadratna. No, veličina nije ono što mi je osvojilo pažnju. Stvar koja je dominirala belim zidom su zapravom bile fotografije igrača i raznih meni nepoznatih ljudi. Dok mi je Stevan kuvao kafu, oči su mi letele preko datuma na fotografijama. Bogami, pokrivale su čitav dvadeseti vek. Klima uređaj pri vrhu zida kraj ulaza mi je uveliko olakšala disanje. Nisam ni shvatio koliko sam oznojan sve dok mi Stevan nije rekao.
- Jesi trčao ti do ovde?
- Jesam... - rekao sam kroz smeh - Jel sam baš toliko mokar? - Nisi, na ovom suncu ništa ne ostaje mokro dugo. No, po kosi ti se vidi, a i veruj mi, nagledao sam se dovoljno zadihanih momaka poput tebe ovde.
Ova rečenica mi je ličila na jednu od onih koju stariji čika izgovori pre nego što krene da dira dečaka u erotskim pričama po internetu. Bilo mi je smešno, ali sam se sudržao i nastavio da ga gledam kako zakuvava kafu.
- No, Goranče, tvoji zadaci ovde će se svoditi na održavanje terena i prostorija. Rade ti je već objasnio?
Klimnuo sam glavom potvrdno.
Razgovor je bio poprilično jednostran, no ćutnja sa moje strane mi nije smetala. Pričao mi je o poprilično dugoj istoriji kluba i trenutnom stanju. Nisam se usuđivao da mu priznam da ne znam skoro ništa o fudbalu. Više me je interesovala istorija iza kluba više od samog sporta. Začudio sam se zapravo koliko mi je novac bitan.
Kada me je izveo napolje, vrućina koja se u ovim jutarnjim časovima još pojačala kao da mi je šamarčinu odvalila. Mislim da sam se čak i zateturao unazad kada sam izašao. Moj novi vođa kao da je nije ni osetio. Tako je to kada odrasteš u betonskom gradu pretpostavljam. Proklinjao sam činjenicu što sam poneo crnu majicu.
- Smem li da skinem majicu? - upitao sam ga.
- Slobodno, niko ionako neće skoro doći. - odgovorio je ne gledajući u mene.
Povetarac je bio delimično prisutan, kako od otvorenog prostora, tako i od oblaka koji su se u daljini nekako bližili. Dok mi je objašnjavao gde se nalazi alat nisam izbijao iz glave činjenicu da ja nemam blage veze kako se obavlja ovaj posao.
- Ne brini, nećeš još kositi travu na terenu. To ću ja, a ti ćeš trimerom uglove sređivati i održavati prostorije.
Kao da me je pročitao. Nervoza me je u trenutku prošla. Kroz očigledan osmeh i još većeg olakšanja sam prešao rukom preko čela sklanjajući iritantne kapljice znoja. Kako ću da izdržim do četiri uopšte po ovoj vrućini?
Svaki put kada bih se uhvatio mobilnog vreme kao da je sporije teklo. Sećam se da mi je svaki budni trenutak sporo prolazio u tim godinama. Što je najgore, ceo dan sam bio sam. Rade kao da se izgubio posle 'pauze za ručak' koja ni sama po sebi nije mogla da se nazove tako. Parče hleba i jogurt mi doduše nikada tako dobro nisu legli. Pola sata pred završetak radnog dana je prišao i pohvalio me. Dobro sam se osećao zbog toga. Kako je sunce postajalo slabije, odlučio sam da navučem potkošulju koju sam pre par sati i skinuo. Vrućina je bila nepodnošljiva, a moj osećaj srama je savladala potreba da se otkrijem. Što i jesam.
Kada sam izlazio na ulicu sa sporedne kapije, igrači su počeli da pristižu. Nisam znao ni za jednog. Nije me ni interesovalo. Ali činjenica da je većina njih izgledala kao da je moje godište me je naterala da se okrenem da ih odmerim kada sam ih i prošao. Istog trena kada sam to uradio, par njih je uradilo isto. Posramio sam se. Ali i nastavio laganim korakom napred razmišljajući o ideji da trčim nazad ka stanu . Možda ipak da i ne preterujem, ipak bih trebao ujutro opet.
Jedina misao koja mi se provlačila kroz glavu jeste da se istuširam kada stignem u stan. Beogradski tramvaj nije pomagao. Svaki prozor sem jednog kraj jedne bake je bio otvoren, ali kako to može da pomogne kada znam da beton iznad kog se vozimo gori od vrućine. Unutra naravno nije bilo ništa bolje, iako sam stajao baš pokraj jednog od otvorenih prozora. Osetio sam svaku kapljicu kako mi vrlo polako klizi niz lice. Nervirala me je slabost u rukama i telu zbog koje nisam ni mogao da obrišem prokletu kapljicu, kapljice zapravo. Kada sam izašao iz busa u Ustaničkoj bio sam srećan, i počeo sam da se smejem koliko me je obična stvar kao što je otvoren prostor i vazduh koji ne zaudara na znoj i urin čini srećnim.
Kada sam stigao, Ana je sedela na maloj, ali vrlo zgodno smeštenoj terasi i slikala. Cigara u ustima, nekoliko ugašenih u šolji od kafe, kao i par dodatnih šolji pored pomenute. Nasmejao sam se.
- Nikada se nećeš udati ako tako nastaviš... - rekao sam joj.
Prepala se ali i nasmešila odmah.
- Jebi se znaš.
Ustala je i zagrlila me je.
- Kako je bio danas? - Ma užasno bre! - uzviknuo sam iznervirano. -... ali zbog vrućine najviše. - I, jesi se kresnuo sa nekim od igrača?
- Ovog leta ću se sam sa sobom kresati kako izgleda...
Ustala je i zveknula me po glavi. Bez pitanje se ukočenih nogu oteturala do kuhinje i pristavila kafu, znajući da je želim. Toliko smo se dobro poznavali. Ja sam prebacio nogu preko druge i zavalio se u malu stolicu koliko god mi je to bilo dopušteno, jer sam bio zaista neproporcijalno veći od nje. Zabacio sam glavu i prešao rukama preko lica ne bi li skupio znoja koji mi se prikupljao pokraj nosa i očiju. Koliko god da sam i voleo leto, težak beogradski vazduh i sparina su mi otežavali sve. U pozadini se čula neka ambijantalna muzika, i samo je tako mogu opisati jer nije ličila ni na šta. Voleo sam je, ali možda samo zbog toga što je Ana volela. Vratila se sa cigarom u ustima, bosonoga sa čašom soka od narandže.
- Tebe ja ne moram ni za šta da zamolim... - prokomentarisao sam.
Nasmešila se na to.
Vratila se svojoj slici i ja sam polu otvorenih očiju posmatrao svaku njenu crtu opčinjen njenim potezima i držanjem. Polako su mi se zatvarale oči.
Navikao sam se na svakodnevnicu iznenađujuće lako. Dok sam trepnuo, već su dve nedelje prošle. Počeo sam i da uživam zapravo. Na vrlo neobičan način. Dok sam pričao sa Anom svakog dana posle posla sam shvatio da počinjem da želim da se vratim na posao samo kako bih mogao videti igrače u svom prirodnom okruženju.
Dok sam polako vozio svoj traktorić i prenosio neke stubove do ostave, shvatio sam da obožavam što tako bezbrižno šetaju i trče bez majice upijajući sunčeve zrake. Moja devetnaestogodišnja glavica je obožavala te momente. Nekada mi je bilo i žao što imaju slobodno, odnosno i kada ja imam slobodno samo zbog toga što ne mogu da gledam. Ana je kroz smeh prokomentarisala da postajem voajer. Nasmejao sam se na njen komentar ni ne naslućujući šta to zapravo znači. Sada kada razmišljam o tome, taj period mi je zaista definisao neke stvari u životu. Sa igračima nisam komunicirao. Taj trip mi je ostao još iz osnovne škole jer se nikada nisam družio sa momcima. Vrlo rano sam shvatio da sam gej i tada je i moj drugarski odnos sa apsolutno svim muškarcima naglo prestao. Uvek sam mislio da mi drugari znaju šta mi se mota po glavi. A uvek mi se nešto motalo.
Jedno od najsnažnijih iskustava sa muškarcima sam imao zapravo sa momkom iz sela u kom sam tada živeo. Bački Jarak je izuzetno malo mesto i tada nisam bio ni siguran da li osim mene i ima muškaraca koji su gej, ali sa druge strane da su i svi gej. Sada kada razmišljam o tome shvatam koliko je to banalno. Ali opet, to su misli petnaestogodišnjaka.
Milan je bio najbolji drug moje sestre i išli su zajedno u osmi razred. Bio je godinu dana mlađi od mene. Tog oktobarskog dana kada je ulazio u moju kuću dok sam ja izlazio je bio jedan od najtežih dana koje sam u to vreme imao, jer sam apsolutno ceo dan razmišljao o njemu. Njegova teksas jakna, svetlija braon kosa i prelepi, beli zubi. Momak je imao vrlo čvrste i definisane šake i to je ono što mi je ostavilo najjači utisak. Znate ono kada se rukujete sa nekim i naježite se od čvrstoće stiska? E, to je to. To je taj osećaj. Ne ponavlja se mnogo u životu.
O njemu nisam nikada pisao, i samo par osoba iz mog života i zna da sam bio vrlo gadno zaljubljen u njega.
Naš kontakt je započeo onog trena kada me je čuo da vežbam za muzičku. Ne sećam se koja je kompozicija bila. Sećam se samo da sam bio u potkošulji i da mi je uprkos oktobru još uvek kapljao znoj sa čela. I njega naravno.
Nisam ni skontao da su se vrata moje sobe otvorila i da neko stoji na vratima naslonjen i bez komentara i bilo kog znaka prisustva sluša moje bedne neuspehe da savladam delo. Kada se nasmejao na vrhuncu moje frustracije mi je ista i nestala. U tom trenu smo se na vrlo kratak momenat i pogledali i sve je bilo perfektno. Smešim se čak i kada razmišljam i pišem o tome.
Počeću ovu knjigu kao i moj omiljeni pisac Daniel Kinkejd, sa alarmom u pola sedam 31. jula 2011 godine. Možda malo drugačije, ali u tome je i poenta čitave ove priče. Kako se meni nešto sasvim obično ali i nepredvidivo desilo u Srbiji, ni više ni manje nego u Beogradu. Imam dvadeset i šest godina sada, i iako se mnogo stvari promenilo od tada i iako se toliko drugačijih i neobičnijih stvari desilo od tog iskustva, pamtim Adama i moje najgore (a možda i najbolje) leto u Beogradu kao da mi se sve juče desilo.
Prvo poglavlje
Budi me alarm u pola sedam ujutro. Trgnut iz naizgled dubokog sna, preznojan zbog jebenog leta skačem iz kreveta do mobilnog i pritiskam 'stop' pokušavajući da ne probudim Anu koja je od mene odvojena samo tankim zidom. Ugasivši alarm, svaljujem se leđima na krevet ponovo prelazeći rukama preko lica zadržavajući se na očima. Ne vidim kako treba, iako je sunce već krenulo da izlazi. Čuju se i zvuci sa ulice. Automobili. Ali opet, ništa neobično, ipak sam u Beogradu. U sobi se od vlage i vrućine ne može ni disati. Pomeram se na stranu i rukom pokušavam da otvorim prozor malo više, ali ne vredi. Još jednom teško udišem i izdišem.
Jebeni Beograd, pomislih. Prešao sam još jednom rukama preko lica. Da li mi pare baš ovoliko trebaju? Došao sam sinoć iz Novog Sada. Ana mi je vrlo dobra prijateljica koja je bila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu samo par godina pre mene. Pomogla mi je na kraju da upišem i to mi je bila jedina bitna stvar. Ali eto u tom momentu dok sam ležao na krevetu proklinjujući jutro sam se zapitao da li je košenje trave u BASK-u za dvadeset i pet hiljada mesečno vredno svega ovog. Znao sam vrlo dobro da mi trebaju pare za studije, pošto sam obećao roditeljima da ih ovaj moj rizičan poduhvat, Akademija, neće ništa koštati.
No, ustajem i pokušavam da dođem sebi. Prljava čaša sa već ustajalom vodom mi se gadi, ali mi je grlo toliko suvo da sam bio spreman i kišnicu da pijem. Toliko je vruće da mi ni kiša ne bi pomogla... Zgrabio sam trenerku i patike. Ustao sam nevoljno i krenuo da ih navlačim polako. Bilo je toliko vruće da sam se upitao da li mi i treba majica uopšte? Ionako ću se oznojati kao budala. No, uzimam sam svoju belu potkošulju i krenuo napolje. Samo sedam kilometara do stadiona. Nije mnogo. Taman će mi trčanje prijati. Kako ne bih probudio svoju cimerku a ni njenog psa, šunjao sam se što sam tiše mogao, otključao velika drvena vrata i počeo da se spuštam stepenicama sigurnijim hodom.
Silazio sam niz stepenice Aninog predivnog stana u Ustaničkoj. Imala je pravi salonski stan, sve sa ulazom za poslugu. Neko bitan je živeo ovde, mislio sam svaki put kada bih došao do nje. Uživao sam zapravo svaki put kada sam došao kod nje. Sada treba dva meseca da ostanem ovde.
Kada sam izašao iz zgrade, nije bilo mnogo automobila na ulici, ali se samo par stotina metara na Autokomandi i dalje čula buka. Grad se polako budio. Nebo je dobijalo onu rozikastu boju, vazduh je bio svež ali se osećala toplina još uvek. Izvadio sam polako, uspavan slušalice iz džepa i stavio ih u uši. Provukao sam ih kroz potkošulju i pustio svoju plejlistu 'Juli' i krenuo da trčim u pravcu BASK-a.
Sećam se tog prvog trčanja kao da se jutros desilo. Sve je bilo u savršenom ritmu: vetar, jutro i prazne ulice. Tada sam bio opsednut trčanjem jer je to bila jedna od retkih aktivnosti koje su me smirivale posle užasne noći. Najgore što se nekome može desiti jeste da se probudi leti u stanu koji ne zadržava ni hladnoću ni toplotu. Dok sam trčao sam mislio o zagušljivoj sobi i vlažnom vazduhu u njoj. Hladnoća pri izlasku sunca mi je donosila baš ono što mi je u tom trenutku trebalo.
Bio sam u kondiciji i izdržao sam trčanje vrlo dobro, ali mi je srce lupalo. Nisam siguran doduše da li je to bilo zbog nepravilnog terena grada ili zbog činjenice da sam bio izuzetno nervozan.
Čudna jedna stvar, trčanje kroz polu-prazan grad. Sive zgrade grada u kom se nisam osećao kao da sam sav svoj su me činile još nervoznijim. Obožavao sam Novi Sad, a da to nisam ni kontao. Takve stvari čovek valjda spozna tek kada se udalji.
Kada sam stigao ispred BASK-a, stajao sam sav zadihan ali i razočaran. Nisam siguran da li sam očekivao mnogo, ali ovako malo nisam sigurno.
Koja rupa... pomislio sam dok sam odmeravao ruševine od zidova ispunjenih grafitima. Trava oko stadiona koji je bio dosta mali nije bila košena mesecima. Shvatio sam da stojim i buljim u ulaz samo malčice dugo i stoga sam nervozno zakoračio ka stadionu razmišljajući o činjenici da nikako nisam spreman da radim ovde.
Iako unutrašnjica nije bila potpuno užasna, imao sam neki čudan osećaj u vezi svega. Možda je to bila opšta zapuštenost, ako shvatate o čemu pričam. Možda su jednostavno moji standardi bili suviše visoki?
Gledao sam samo u travu dok sam išao prema tribinama, odnosno redu belih vrata ispod njih. Bio sam nervozan jako, kao i uvek kada treba da upoznam nekog od važnosti. Nisam ni stigao do svog cilja kada su se odjednom vrata otvorila i iz njih izašao stariji čovek. Kakvih pedesetak godina, ne baš sasvim sede kose, sa malim stomačićem i sivom majicom. Stevan, tačno kako ga je Rade i opisao.
Rade je moj komšija. Bački Jarak je izuzetno malo mesto, ali sa vrlo poznatim restoranom u centru grada. Moj sused je i bio vlasnik tog restorana, koji je njegova već sada stara majka podigla na nivo na kom je i bio. Čuo sam mnogo puta po selu da je Tito gostovao jednom dok je prolazio kroz Bačku. U to vreme nisam shvatao važnost i ozbiljnost te činjenice, ali sada razumem. No, komša je bio izuzetno uticajan čovek sa mnogo veza po Novom Sadu, kao i Beogradu. Pogotovo u institucijama od važnosti iz 'onih dana'. BASK je bila jedna od njih. Stoga, kada je moja lepa majka otišla na svoju jutarnju kafu kod njega i spomenula mu da tražim posao preko leta, znao sam da ću dobiti poziv od njega istog dana. Ono što nisam znao jeste da će taj posao biti u mom najmanje omiljenom gradu.
- Ma opusti se Gogiša, to je Beograd! Biće ti dobro da malo odeš iz sela... - rekao je Rade šaljivo.
- Pa hajde, možda si i u pravu. - rekao sam mu nesigurno.
Stevan se nasmejao pravo, domaćinski. Imao je onaj prijatan pozivajuć osmeh koji je svakog mladog srbina koji ne pije baš terao da popiješ koju rakijicu sa njim, čisto da čuješ šta ima da kaže. A takvi ljudi imaju i šta da ispričaju.
-Hajde, Gorane, idemo u kancelariju. - rekao je dok sam mu pružao ruku, servirajući najbolji osmeh koji sam imao u rukavu. Nisam baš bio dobar u njima, doduše.
Kancelarija je bila srednje veličine. Svima koji se pitaju šta je srednja veličina ne bih baš znao ni objasniti šta je to. Nije bila velika, a ni baš mala. Možda četiri metra kvadratna. No, veličina nije ono što mi je osvojilo pažnju. Stvar koja je dominirala belim zidom su zapravom bile fotografije igrača i raznih meni nepoznatih ljudi. Dok mi je Stevan kuvao kafu, oči su mi letele preko datuma na fotografijama. Bogami, pokrivale su čitav dvadeseti vek. Klima uređaj pri vrhu zida kraj ulaza mi je uveliko olakšala disanje. Nisam ni shvatio koliko sam oznojan sve dok mi Stevan nije rekao.
- Jesi trčao ti do ovde?
- Jesam... - rekao sam kroz smeh - Jel sam baš toliko mokar? - Nisi, na ovom suncu ništa ne ostaje mokro dugo. No, po kosi ti se vidi, a i veruj mi, nagledao sam se dovoljno zadihanih momaka poput tebe ovde.
Ova rečenica mi je ličila na jednu od onih koju stariji čika izgovori pre nego što krene da dira dečaka u erotskim pričama po internetu. Bilo mi je smešno, ali sam se sudržao i nastavio da ga gledam kako zakuvava kafu.
- No, Goranče, tvoji zadaci ovde će se svoditi na održavanje terena i prostorija. Rade ti je već objasnio?
Klimnuo sam glavom potvrdno.
Razgovor je bio poprilično jednostran, no ćutnja sa moje strane mi nije smetala. Pričao mi je o poprilično dugoj istoriji kluba i trenutnom stanju. Nisam se usuđivao da mu priznam da ne znam skoro ništa o fudbalu. Više me je interesovala istorija iza kluba više od samog sporta. Začudio sam se zapravo koliko mi je novac bitan.
Kada me je izveo napolje, vrućina koja se u ovim jutarnjim časovima još pojačala kao da mi je šamarčinu odvalila. Mislim da sam se čak i zateturao unazad kada sam izašao. Moj novi vođa kao da je nije ni osetio. Tako je to kada odrasteš u betonskom gradu pretpostavljam. Proklinjao sam činjenicu što sam poneo crnu majicu.
- Smem li da skinem majicu? - upitao sam ga.
- Slobodno, niko ionako neće skoro doći. - odgovorio je ne gledajući u mene.
Povetarac je bio delimično prisutan, kako od otvorenog prostora, tako i od oblaka koji su se u daljini nekako bližili. Dok mi je objašnjavao gde se nalazi alat nisam izbijao iz glave činjenicu da ja nemam blage veze kako se obavlja ovaj posao.
- Ne brini, nećeš još kositi travu na terenu. To ću ja, a ti ćeš trimerom uglove sređivati i održavati prostorije.
Kao da me je pročitao. Nervoza me je u trenutku prošla. Kroz očigledan osmeh i još većeg olakšanja sam prešao rukom preko čela sklanjajući iritantne kapljice znoja. Kako ću da izdržim do četiri uopšte po ovoj vrućini?
Svaki put kada bih se uhvatio mobilnog vreme kao da je sporije teklo. Sećam se da mi je svaki budni trenutak sporo prolazio u tim godinama. Što je najgore, ceo dan sam bio sam. Rade kao da se izgubio posle 'pauze za ručak' koja ni sama po sebi nije mogla da se nazove tako. Parče hleba i jogurt mi doduše nikada tako dobro nisu legli. Pola sata pred završetak radnog dana je prišao i pohvalio me. Dobro sam se osećao zbog toga. Kako je sunce postajalo slabije, odlučio sam da navučem potkošulju koju sam pre par sati i skinuo. Vrućina je bila nepodnošljiva, a moj osećaj srama je savladala potreba da se otkrijem. Što i jesam.
Kada sam izlazio na ulicu sa sporedne kapije, igrači su počeli da pristižu. Nisam znao ni za jednog. Nije me ni interesovalo. Ali činjenica da je većina njih izgledala kao da je moje godište me je naterala da se okrenem da ih odmerim kada sam ih i prošao. Istog trena kada sam to uradio, par njih je uradilo isto. Posramio sam se. Ali i nastavio laganim korakom napred razmišljajući o ideji da trčim nazad ka stanu . Možda ipak da i ne preterujem, ipak bih trebao ujutro opet.
Jedina misao koja mi se provlačila kroz glavu jeste da se istuširam kada stignem u stan. Beogradski tramvaj nije pomagao. Svaki prozor sem jednog kraj jedne bake je bio otvoren, ali kako to može da pomogne kada znam da beton iznad kog se vozimo gori od vrućine. Unutra naravno nije bilo ništa bolje, iako sam stajao baš pokraj jednog od otvorenih prozora. Osetio sam svaku kapljicu kako mi vrlo polako klizi niz lice. Nervirala me je slabost u rukama i telu zbog koje nisam ni mogao da obrišem prokletu kapljicu, kapljice zapravo. Kada sam izašao iz busa u Ustaničkoj bio sam srećan, i počeo sam da se smejem koliko me je obična stvar kao što je otvoren prostor i vazduh koji ne zaudara na znoj i urin čini srećnim.
Kada sam stigao, Ana je sedela na maloj, ali vrlo zgodno smeštenoj terasi i slikala. Cigara u ustima, nekoliko ugašenih u šolji od kafe, kao i par dodatnih šolji pored pomenute. Nasmejao sam se.
- Nikada se nećeš udati ako tako nastaviš... - rekao sam joj.
Prepala se ali i nasmešila odmah.
- Jebi se znaš.
Ustala je i zagrlila me je.
- Kako je bio danas? - Ma užasno bre! - uzviknuo sam iznervirano. -... ali zbog vrućine najviše. - I, jesi se kresnuo sa nekim od igrača?
- Ovog leta ću se sam sa sobom kresati kako izgleda...
Ustala je i zveknula me po glavi. Bez pitanje se ukočenih nogu oteturala do kuhinje i pristavila kafu, znajući da je želim. Toliko smo se dobro poznavali. Ja sam prebacio nogu preko druge i zavalio se u malu stolicu koliko god mi je to bilo dopušteno, jer sam bio zaista neproporcijalno veći od nje. Zabacio sam glavu i prešao rukama preko lica ne bi li skupio znoja koji mi se prikupljao pokraj nosa i očiju. Koliko god da sam i voleo leto, težak beogradski vazduh i sparina su mi otežavali sve. U pozadini se čula neka ambijantalna muzika, i samo je tako mogu opisati jer nije ličila ni na šta. Voleo sam je, ali možda samo zbog toga što je Ana volela. Vratila se sa cigarom u ustima, bosonoga sa čašom soka od narandže.
- Tebe ja ne moram ni za šta da zamolim... - prokomentarisao sam.
Nasmešila se na to.
Vratila se svojoj slici i ja sam polu otvorenih očiju posmatrao svaku njenu crtu opčinjen njenim potezima i držanjem. Polako su mi se zatvarale oči.
Navikao sam se na svakodnevnicu iznenađujuće lako. Dok sam trepnuo, već su dve nedelje prošle. Počeo sam i da uživam zapravo. Na vrlo neobičan način. Dok sam pričao sa Anom svakog dana posle posla sam shvatio da počinjem da želim da se vratim na posao samo kako bih mogao videti igrače u svom prirodnom okruženju.
Dok sam polako vozio svoj traktorić i prenosio neke stubove do ostave, shvatio sam da obožavam što tako bezbrižno šetaju i trče bez majice upijajući sunčeve zrake. Moja devetnaestogodišnja glavica je obožavala te momente. Nekada mi je bilo i žao što imaju slobodno, odnosno i kada ja imam slobodno samo zbog toga što ne mogu da gledam. Ana je kroz smeh prokomentarisala da postajem voajer. Nasmejao sam se na njen komentar ni ne naslućujući šta to zapravo znači. Sada kada razmišljam o tome, taj period mi je zaista definisao neke stvari u životu. Sa igračima nisam komunicirao. Taj trip mi je ostao još iz osnovne škole jer se nikada nisam družio sa momcima. Vrlo rano sam shvatio da sam gej i tada je i moj drugarski odnos sa apsolutno svim muškarcima naglo prestao. Uvek sam mislio da mi drugari znaju šta mi se mota po glavi. A uvek mi se nešto motalo.
Jedno od najsnažnijih iskustava sa muškarcima sam imao zapravo sa momkom iz sela u kom sam tada živeo. Bački Jarak je izuzetno malo mesto i tada nisam bio ni siguran da li osim mene i ima muškaraca koji su gej, ali sa druge strane da su i svi gej. Sada kada razmišljam o tome shvatam koliko je to banalno. Ali opet, to su misli petnaestogodišnjaka.
Milan je bio najbolji drug moje sestre i išli su zajedno u osmi razred. Bio je godinu dana mlađi od mene. Tog oktobarskog dana kada je ulazio u moju kuću dok sam ja izlazio je bio jedan od najtežih dana koje sam u to vreme imao, jer sam apsolutno ceo dan razmišljao o njemu. Njegova teksas jakna, svetlija braon kosa i prelepi, beli zubi. Momak je imao vrlo čvrste i definisane šake i to je ono što mi je ostavilo najjači utisak. Znate ono kada se rukujete sa nekim i naježite se od čvrstoće stiska? E, to je to. To je taj osećaj. Ne ponavlja se mnogo u životu.
O njemu nisam nikada pisao, i samo par osoba iz mog života i zna da sam bio vrlo gadno zaljubljen u njega.
Naš kontakt je započeo onog trena kada me je čuo da vežbam za muzičku. Ne sećam se koja je kompozicija bila. Sećam se samo da sam bio u potkošulji i da mi je uprkos oktobru još uvek kapljao znoj sa čela. I njega naravno.
Nisam ni skontao da su se vrata moje sobe otvorila i da neko stoji na vratima naslonjen i bez komentara i bilo kog znaka prisustva sluša moje bedne neuspehe da savladam delo. Kada se nasmejao na vrhuncu moje frustracije mi je ista i nestala. U tom trenu smo se na vrlo kratak momenat i pogledali i sve je bilo perfektno. Smešim se čak i kada razmišljam i pišem o tome.
Pola godine kasnije smo svirali zajedno u bendu. Naši muzički počeci su bili presmešni, ali u očima njegovih roditelji perfektni. To nam je bilo bitno, a njima da Milan napokon ima neki smer. Mislio sam uvek da su nepoverljivi prema njemu, ili možda čak i da misle da nema pojma šta će sa životom. No, strogoća njegovih roditelja nije relevantna za moje iskustvo.
Momenat kada se sve promenilo je naravno bio letnji. Noć. 21. avgust.
Dobijam poruku od Milana da li bih hteo da prespavam kod njega u kući pored njihove gde mu je ujak spavao kada je bio u Bačkom Jarku, a skoro nikada nije bio.
Ekstatičan, pristao sam. Mislim da bih tada bio spreman da uradim sve za njega. Od svog tog pića i cigara, samo se sećam da sam se usudio da ga pozovem u svoj krevet posle večnosti priče o seksu. Došao je do mene i ja sam mu izdrkao. I dan danas se tresem kada se setim njegovog teškog i dubokog disanja, njegovog ogromnog kurca. Jebote. I onda nedelju dana bez reči. Da, to je Srbija, dragi moji.
Momenat kada se sve promenilo je naravno bio letnji. Noć. 21. avgust.
Dobijam poruku od Milana da li bih hteo da prespavam kod njega u kući pored njihove gde mu je ujak spavao kada je bio u Bačkom Jarku, a skoro nikada nije bio.
Ekstatičan, pristao sam. Mislim da bih tada bio spreman da uradim sve za njega. Od svog tog pića i cigara, samo se sećam da sam se usudio da ga pozovem u svoj krevet posle večnosti priče o seksu. Došao je do mene i ja sam mu izdrkao. I dan danas se tresem kada se setim njegovog teškog i dubokog disanja, njegovog ogromnog kurca. Jebote. I onda nedelju dana bez reči. Da, to je Srbija, dragi moji.
No comments:
Post a Comment