Samo tri nedelje kasnije, a i dalje dehidriran i vreo u licu i telu. Otvaram oči zbunjeno, izbačen iz takta koliko su mi suva usta. Neko je lupao sa druge strane zida. Bacam pogled u mobilni i shvatam da nisam čuo alarm. Ana jeste, hvala bogu.
- Ustaj idiote, zakasnićeš… - čujem iz druge sobe.
Skačem iz kreveta i letim ka kupatilu. Dobro, ne izgledam tako loše, pomislio sam gledajući se u malo ogledalo. Neće mi trebati mnogo vremena da se spremim.
Letim iz stana posle pet minuta i nastavljam da sprintam ulicama Beograda.
Ustanička nikada nije bila toliko lepa kao tog dana. Iako shvatam da ću zakasniti, nije mi krivo jer sam dobio šansu da iskusim jednu od omiljenih stvari u mom životu. Znate sigurno za ono plavo svetlo pre nego što sunce izadje. E to je bilo to, dok sam trčao ulicama svog najneomiljenijeg grada, udišući svež vazduh koji posle tri sata neće biti tako svež.
Stevan me je čekao na terenu. Igrači naravno nisu došli ali je on već uveliko započeo moj posao.
- Mislio sam da nećeš doći, mali. - rekao je nasmejano.
Znao je iz mojih upornih govora da sam jedna od onih osoba koje nikada ne kasne. Ali svejedno, kontam da mu je negde u podsvesti bilo vrlo verovatno da ću pući uskoro. Ko se uopšte i budi da ide na posao u pet ujutro? Odnosno, koji student?
Ušao sam u njegovo skladište. Kancelariju. Nemam pojma kako uopšte i da nazovem mesto gde su stajale lopte, mreže od golova. U ćošku su bile farbe i merdevine. Šta će merdevine ovde, zapitao sam se. Njegov sto je bio jedan od onih kafandžijskih četvrtastih metalnih stolova. Mnogo stvari se činilo kao da ne pripadaju ovde. Niko ovde nikada nije čistio.
U pozadini prostorije se nalazio ulaz u hodnik koji je vodio u svlačionice i tuševe. Bile su u malo nižem nivou, i hodnik je bio vrlo uzan, i izgledao dograđeno.
Kada sam prošao hodnikom da bih došao da vidim da li su svlačionice u redu sam ugledao njega. Adama. Majku mu jebem i dan danas. Svi mi smo imali u nekom trenutku života jedan od onih momenata kada udješ i vidiš tu osobu. Ona sedi, poput ovog mog na sredini svačionice bez majice. Zavaljen je u klupi do zida. Njegove pocrnele noge su na stolici i kačket mu je preko očiju. Bio je mršav, ali onako zdravo i mišići su mu bili na svim pravim mestima. Ruke nisu ogromne, ali fino definisane. Pozer tipični. Torzo mu je bio isto pocrneo, ali par nijansi svetliji od nogu, i videlo se par plavih dlačica na grudim koje su rasle u vrlo uskoj liniji do njegovog pupka i nastavile se dole.
Nisam mogao da prestanem da gledam. Kontam da sam se i štipao da se probudim iz transa pre nego što skonta da buljim u njega. Prebiće te Gorane, idi jebote…, ponavljao sam sebi. Ali to je bilo to ljudi. Od ovoga ne možeš bolje.
- … a ako su lopte unutra, iznesi ih napolje. - rekao je Stevan. -… i da, hajde zgrabi usput i onaj trenažer koji je bio na ulazu i unesi ga u svlačionicu. Momci će najverovatnije smestiti gde im odgovara. A možda ćeš i ti morati kasnije. Videćemo…
Dok šetam hodnikom, postajem polako svestan svih onih stvari koje ga čine i trudim se čitavom snagom svog uma da za deset metara ne pogledam u svlačionicu i ugledam Adama kako sedi na klupi. Hajde Gorane, pomislio sam; sivi linoleum dole, beli zidovi sa strane. Žuto ofarbana ventilacija gore. Zeleno svetlo za izlaz u hitnim slučajevima. Dobro. Tri, dva, jedan korak i eto mene kao poslednji imbecil. Stojim i gledam kroz vrata. Nema ga. Gde je sada otišao?
Ulazim da ostavim trenažer odmah tu i vidim njega na nekoj prostirci pokraj klupe. Leži u šorcu na stomaku i slika se. Pa da li je ovo realno. Na momenat stojim i gledam njegova leđa. Kako jedan devetnaestogodišnjak može da ima ovakva leđa? Ćelava glava maltene. Nisam ni primetio da su ostali krenuli da ulaze.
- Gde si matori? - reče neki i udari me onako drugarski po leđima.
Samo sam klimnuo glavom i nasmejao se nervozno. Možda nisu skontali.
Trener je ušao i počeo da priča sa igračima. Okej, sada definitivno ovde ne pripadam.
Stojim opet na terenu i gledam ih kako se zagrevaju. Tapšu, skakuću i trče. Trava je zelena, nebo plavo. Ja u potkošulji i držim jednu ruku iznad očiju ne bi li blokirao svetlo. Opet sam u potkošulji. Niko ni ne primećuje, dobro sam.
Jedan gol, drugi i treći. Vreme prolazi samo tako i dok sam trepnuo, trening je bio gotov.
Kada sam odlučio da uzmem lopte koje su bile u rezervi i odnesem ih do skladišta nazad, bilo mi je jasno da ću proći kroz isti poznat hodnik pokraj svlačionice i da će vrata biti otvorena. Dok sam sporim korakom prolazio i bacio pogled, ugledao sam par igrača kako u gaćama sede na klupama i razgovaraju o prvoj ligi Nemačke. On je stajao u gaćama. Joj, još uvek grizem tu usnu kao i tada kada ga se setim. Smeju se, nemam ni pojma o čemu razgovaraju. Ali on stoji u crnim boksericama, ni dlačice jedne na grudima. Tetovaža blješti na rukama i njegova ćelava glava prepuna malih kapljica znoja je sve što vidim. Noge su itekako dlakave, ali jake i definisane, kao i kod svih ljudi koji trče redovno. Stopala blago crvena od trenja i vrelog tuša posle treninga.
Dok sam pokušavao da upišem u Stevanov kompjuter njegovo ime, izlazili su mi oni tipični rezultati koji se tiču profila igrača na internetu. Ništa što je za mene relevantno. Ali ono što jeste bilo, bilo mi je maltene nedostupno. Njegov instagram. 44 postova i zaključan profil; kako sada dođavola da dođem do toga. Dok sam izlazio iz Google Chrome-a, i brisao istoriju pretrage, bilo mi je nekako jasno da možda postajem opsednut. Ali nemam pojma, nije mi toliko frka, to je obična tinejdžerska opsednutost.
No comments:
Post a Comment