Nebeski jahači.

Šesti dan na Kopaoniku teče...

Na skijanje uvek odlazim sam. Prija mi belina udružena sa razmišljanjem. U apartmanu uglavnom drugujem sa knjigom. To je kombinacija koja me jednom godišnje vraća u život...

Blago me ljute te gužve na ski-liftu. A, Bože moj, ako je to jedini problem...

Čekanje i tog utorka je preterano. Nos trne od mraza. Žamor gomile se stapa u potpmuli jednoličan ton- DDDDDDDD...koji i ne primećujem.

Iako polusleđenog nosa...uspevam da osetim nešto egzotično i sladunjavo u nozdrvama...

Divno, žensko- pomislih, a glava istog trenutka poče da se vrti levo desno...tražeći izvor te vazdušne fantazije. I levo i desno uočavam devojke zanete mislima....Ne osećaju moje prisustvo, moje ispitivačke poglede. Skijaške naočare, moje i njihove, otežavaju mi špijunski posao. Hmmmm....kako prija ta mirišljavost...I naginjem se levo, i desno...vetrić je zakomplikovao moje namere....ne osećam više ništa.... Raznosi vetar tu prebitnu aromu daleko od mene i meša je sa izmaglicom. Pokušavam da se prisetim te mirisne emocije. Ne uspevam.

Želim da je to miris kose...navijam za takvu istinu.

Zimska fantazija je nekompletna bez ženskog glasa, pogleda, pokreta...shvatih nakon te epizodice....i nasmejah se odobravajući takve mogućnosti...

Opet sam u svojim nepovezanim zbrkanim brigama. Iako to nisam želeo. Povukoh i dovukoh za sobom u ovaj zimski raj koji to ne zaslužuje- neke poslovne strahove...iz velegrada...

Jasno mi sad već koliko je prijao taj mirisni minut. Kako prijatno je prestala sva ta nagomilana zabrinutost, u trenu. Smeškam se.

Gledam prema nebu, sledeća korpa je moja. Čekam spreman. Red se definiše i shvatam da će na susednoj stolici sedeti ženska osoba. Odaju je boje. Sva je zašuškana, jedva se i naslućuje da je žensko. Sedamo. Već posle minut-dva smo visoko iznad borića. Gledam ka dole. Neplanirano, u kadru mi se nađoše njene skije, čizme i deo nogu. Divno uklopljene boje, pomislih. Kako lep oblik kolena...kako se uklapa ova blješteća boja pantalonica u kombinaciju snega i borića ispod....Blago je maglovito oko nas. Ljuljuškamo se u korpi. Ljuljuškaju joj se nogice i skije....i to mi se baš sviđa, kažem sam sebi, polu tiho. Osvesti me iznenadni strah da je to izgovoreno ipak bilo preglasno, da ju je uplašilo to moje nekontrolisano šaputanje. Okrećem se ka njoj ispitivački, priželjkujem da me nije čula. Pogledi nam se susretoše. Kroz zelnkasta stakla naziru se nasmejane okice. Smešno joj, naravno. Izgovaram skoro nenamerno- Lepota snega i visine nas uvodi u nekonstrolisanost, izgleda. Smejuljenje joj sad već glasnije. U REDU JE- divno mekano zazvučaše iza šala njene usne. Sve se okolno, baš kao kod Balaševića, umirilo, stopilo u mrvu, milozvučnost oterala svaku bivšu realnost, bolno prijalo, a moj uzdah poprimio boju njenih obraza. Tu, u sred oblaka, kao klinac neki, POŽELEH JE. Tako mladu. Tako nepoznatu. Poželeh da motor žičare otkaže bar na par minuta, bar na par sekundi. Misao mi oteža i uspori, skoro nesvesno, rekoh STEFAN, pomerih ruku u želji da se rukujemo, štapovi nam se zamrsiše, ugledah sopstvenu rukavicu kako joj dodiruje štap, na sve strane zveckanje, postideh se i pokušah da se razmrsimo, postiđen sav i uzbuđen. Ne uspevam da izvučem ruku iz rukavice. Opet krenu taj njen smeh, za koji sam u tom trenutku bio prilično nespreman. PRIJA- izgovorih ovog puta pažljivije, potpuno u sebi. I kad mi se činilo da ću od te luckaste kombinacije pogleda u daleke zelenkaste beline i šušketavog njenog smejuljenja delimično izgubiti svest, zapahnu me prezavodljivi oblak koji se oteo iz središta tih spakovanih loknica, koje se odmaraše u čupkastoj kapici mešanih boja, uh, nekih prekrasnih. Prezavodljivi prepoznati đavolski oblak me nije štedeo. Vidim isti je to oblak koji me zamilovao dole dok sam čekao...Sve je to bilo malo previše za nespremnog mene.

Šapuće- Divan, baš divan pogled. Gledala je ka dole. Gledao sam ka njoj.

I dan danas mi se čini da je taj osećaj trenutnog pomračenja uma bio izraz objektivnog slabljenja mojih čula, pre nego romantično umišljanje o mogućem magičnom dejstvu trenutka.

Kao kad ispadne čepić iz vazdušnog tatinog dušeka koji smo krišom ugurali u vodu, i upravo ga jašemo na talasima, tako su iz dubine mene, tu međ oblacima, krenule nekontrolisano razne nedoumice i pitalice, nagađanja i pretpostavke, žudnje i želje, strahovi i treperenja, a sve vezano za tu prekrasnicu, koju sretoh jer su mi bogovi snegova tog utorka bili neumereno i previše naklonjeni.

Dal kad siđemo da krenem istim putem kao ona, dali da je pitam bilo šta, dali će mi biti umanjene šanse ako shvati da sam skijaš tek osrednjeg kvaliteta, dali ću šutnjom ostaviti kvalitetniji utisak, dali da je uhvatim za ruku pre nego se otisne niz stazu u tim svetlećim pantalonisama, sa kosom koja ostavlja ožiljke u mojim nozdrvama...

Kako li razmišlja tridesetogodišnjakinja...?

Kako se uplaših mogućnosti da će se „nebeska“ vožnja ipak završiti...

Zemlja je bila sve bliže, ja sam nekulturno tražio pogledom usne...

Kako li izgledaju te usne koje me u rekordnom roku učiniše tako ostrašćenim...

Već smo u ravni sa snegom, dolazimo do okretnice...preslatkim skokom se dočekala na skije...i već plovila...

Ponovih to za njom...manje spretno.

Nije se osvrnula...čuo sam da je izgovorila moje ime...a potom malo glasnije- STIGNI MEEEE..... 
Odzvanjalo je padinom njeno mekano „E“.

Ona je bajkovito izvodila slalom...a ja sve svoje snage usmerih u napinjanje leđnih mišića, kako bi održao brzinu, smanjio razmak između nas. Pored želje da održim brzinu, nagrizala me potreba da što preciznije pratim njene pokrete kukova, skija, kose što proviruje ispod kapice, erotizovanu putanju guze...

Žigalo je u preponama već sad. Želja da je uzmem na silu istog momenta, je prerasla svaki vid samokontrole...bolelo je telo od želje da je dodirnem. Ometala je i umanjivala je ta grčevita potreba, moje i ovako osrednje skijaške mogućnosti.

Ma daj...čovek u godinama...ona te ne primećuje...nestvarno je i neozbiljno ovo suludo nastojanje...-sve to sam izgovarao naglas i sve se to gubilo u vetru....čak ni ja nisam čuo te sopstvene urlike očaja. Kao da je vetrić bio saradnički naklonjen, pa je ispeglao ispušteni moj urlik dvoumljena, pre nego sam ga čuo.

Osokoljen brzinom koja mi se nametnula, sad sam već samo gledao u guzu koja se gubila u daljini. Prijalo bi da potraje što duže- strahujem tiho. Odmakla se do neraspoznavanja.

I pahulje su imale sad nešto izgleda protiv mene...

Stizao me umor...i bes...

Kad je nastupila praznina, tupo nerazmišljanje, trgnu me nečije obraćanje iz kafića uz stazu- STEFANEEEEEE.

Ne bih ni da pokušavam da opišem šta se zbivalo u meni tog trenutka...

Pošto nisam stigao odmah da reagujem, morao sam malo da se vratim unazad, uzbrdo...

Do šanka naslonjenog uz stazu stigoh zadihan. Baš kao kad predškolcu kupe biciklo...gledao sam i neverovao. Ona bez kape i naočara. Tamnoputa prekrasna skijašica mirišljavica. Tridesetih godinica...Nasmejane joj behu i oči i trepavice i obrazi...i godine. Kao da je sa svakog dela njenog prekrasnog tela, prkosno odzvanjalo- UŽIVAM U ŽIVOTU!

Koliko sam se stideo svojih godina i svoje proračunate zrelosti i svog umora i svega svog , što je drukčije od nje.

JA SAM ANDREA I ČINI MI SE DA SAM MALO BRŽA OD VAS!

Hmmm, Andrea, čika Stefan je nekada bio brži od SUPERMENA.

Šala, odmah to osetih, nije uspela. Nije bila dovoljno moderna. Nije bio potreban ovaj moj pokušaj. Grrrrrr, osetih u sebi.

-Biće da ste prestrogi prema sopstvenim godinama...

-Tvoje su preslatke!

Opet se smeška.

Smejemo se zajedno. Ona je već naručila čaj za mene....i sad me čekao već dovoljno ohlađen. Spreman za ispijanje.

Gledamo se preko onih čašica, kroz čajna isparenja. KAKO JE ŽELIM- čujem kako mi se obraća moje očajno „ja“.

-Sami na KOP-u? 
-Da. Tako mi je najprijatnije. Ti?

-Dođem sama, vraćam se uglavnom u društvu....smeška se i dečije naivno me gleda u oči....

Previše sam očaran da bih mogao da se osmehujem.

-Andrea, odakle si?

Zamisli se, srknu iz čaše malo i prebrzo, i kad sam očekivao odgovor koji me zapravo i nije zanimao, zgrabi štapove onako nevešto, napusti šank, prepusti se nizbrdici, a kroz pahulje mi dobaci- STIIIIGNIIIIIII MEEEEE....

Bože koliko mi je trebalo i prijalo da osetim, makar i kratkotrajno, da sam deo te nametnute igre koja liči na snagu, mladost, bezbrigu, želju...

Ispade mi šolja iz ruke, vrtoglavo, odjednom, i ja sam već urezivao sebi stazicu kroz tek napadali sloj snega...i gledao kako mi beži.

Ona naglo, gledam začuđen, napušta stazu, blago savija ka drveću...napušta označenu putanju. U meni strah. Nađosmo se u neistraženom...neutabanom. Osećao sam da je to previše divlji poduhvat, to adrenalinsko skijanje kroz četinare, da to može biti neprijatno i neuspešno iskustvo po mene. Nisam želeo susret sa nemogućnošću u društvu te devojčice. Iako već naviknut na nemogućnosti svih vrsta, danas ne bi umeo da podnesem ništa što liči na to. Žalio sam za svim onim skijaškim usavršavanjima na kojima me nije bilo, tokom svih ovih godina. Toliko mi je trebao taj nedostignuti skijaški ekspertski nivo u tom trenutku. Toliko mi je trebalo da mi se divi. Stigoh je. Viče mi neke reči. Razaznajem samo- NISI LOŠ. Gledam ispred sebe uplašen...a očaran.

Njeni kukovi su ponovo bajkovito i požudno lelujali. Želeo sam je mladalački. Na način koji sam napustio. Bili smo sami na tom delu padine. Toliko me opijao taj novi osećaj. Bio je momenat kad smo se pogledali klizeći kroz nepoznato. Mogao bih se zakleti da je bio takav tren. Onda odjednom, u sred te moje žudnje, naša putanja se ukrstila sa putanjom koju smo napustili. Prijalo je vratiti se u sigurnost.

Nestašna Andrea... Ponovo želi da je brža. Odvaja se. Brža je. Divlja je. Opet se jedva nazirala talasasta, daleka napred...

Strmina je sve manja. Žudim da se spust završi. Ulećem u masu na dnu staze. Gurkam se. Skidam skije ali misli su mi ANDREALIZOVANE... 
Bio sam deo gomile. Tražio sam je pogledom.

STEFANE- dozivala je naslonjena na mene otpozadi.

Saznao sam kako se osećaju bogovi!

Nezainteresovana za dalji razgovor u masi, odskakutala jeod mene sa skijama i štapovima u rukama. Kako joj je pristajalo nevično skakutanje u skijaškim cipelama.

Dobacih joj- Kuda?

Osvrnu se. Zar ne idemo do tebe da se zagrejemo?

Umesto odgovora, šapnuh sebi- ANDREA DIVNA.

Da, dobra ideja- zbunjeno izgovorih to, kad je već pomislila da šarmantno ćutim. Trebao mi je u tom trenu vrisak. Kao zatočeniku koji dobija na poklon slobodu nakon vekova zatočeništva...

Ja sam u vili „KONACI“.

Gore uz žičaru?

Da.

Ja kuvam čaj. Raskomotićemo se i kulirati uz TV. Strava je što sam te srela. Zar ne! Požuri, znojava mi majica...Ej, biće strava! Zar ne!

Nije ni očekivala odgovor...

Pokušavah da zamislim njenu majicu, oznojenu kožu, njena stopala, boju gaćica. Interesovalo me naglo kakvi joj se dečaci sviđaju. Čime je najlakše osvajaju. Zanimalo me kaka je osećaj nositi te bordo buckaste usne, kako je tim prebelim zubićima kad se te prekrasne usne naslone na njih...

Ssvašta sam pokušavao da naslutim...dok sam koračao nasmejan. Za njom.

Daj ključ!

Gledam je u usne koje raspamećuju. Ispadaju joj skije iz ruku, ne skida rukavice dok pokušava da ugura ključ u bravu. Zasmejava je ta šarmantna sopstvena smotanost...

Kako je BLISTAVO nespretna- šapućem.

Ulazimo. Ostavlja skije gde su i pale. Gazi skladnim stopalom desne noge na čarapu leve noge, pa iz nagažene čarape izvlači levu nogu...onda to ponavlja sa drugom nogom. Čarape sa dečijim šarama ostaju na tepihu. Otkopčava se u hodu, spada jakna sa nje. Otkopčava pantalone, svlači ih ne zastajući. I verujem u viđeno, i ne verujem, i preispitujem mogućnost pričinjavanja....

Sumnjičav sam. Strahujem od mogućeg podrugivanja...

Stefane!

Da?

Volela bih prvo da me jebete, pa onda da skuvamo čaj!