U petak mi najaviše malo poslovno putovanje za ponedeljak...Supruga blago neveselo prima tu vest...A mene promena veseli...Začikavam je...Nije joj do šale...PREVIŠE TE NEMA- mrmlja...
Uzlećem sa maglovitog Surčina. Slećem zorom u bajkoviti Tivat. Blizina mora preporađa. Pogled u plavo krepi. Plavi beskraj je za Beograđanina uvek poklon. Detinjasto ponovo priželjkujem život kraj mora. Učini mi se da na taksi vozilu piše „Hemingvej“...zasmeja mi se srce...Dajem vozaču adresu firme i uživam. Ulice još uvek nenapadnute gužvom. Poranio sam.
Opet jednolično poslovno okruženje sa premalo novog...premalo nepoznatih...Kao kad se čeka na vazduh koji nedostaje...Kao kad su mi u drugom razredu obećavali poniku...Tako je reagovalo moje telo kad opazih tri nove saradnica iz Slovenačke poslovnice. Na jutarnjem sastanku gledam isključivo u njih...u ta tri nova ženska lica...sve manje prisutan. Nepoznato me uvek gura u maštariju. Tročlani ženski tim iz Ljubljane počeo je svoje izlaganje. Među njima jedna tamnoputa slatkica. Gledam ih. Gledam je. Zvukove već neko vreme ne registrujem. Samo tumačim pokrete. Prekrasna napregnuta bluza igra i presijava. Poput šifrovane putanje, tumačim oblike koje crtaju njene ne prevelike bradavice. Onda titraji nadolaženja. Ne propušta priliku....zauzima me poznati osvajač...blagobojažljivo dopuštam da me to moje „ludilo“ ponese u poznatom pravcu i smeru.... Nosi me već. Speman se prepuštam. Sve u vezi nje je sada najbitnije, i jedino potrebno. Želim da verujem da se obraća samo meni. Izmišljam i lepim male bezobrazne reči na video sekvence u kojima je ona centralna ličnost, i pokušavam da poverujem da ih čujem. Koliko čarolije bi se prosulo po parketu...pa kroz zatamnjene ove prozore...pa se izmrvilo sa visine ka pločnicima ispred zgrade, ako bi se najednom sada skinula. Sve sem košulje. Razaznajem zbilju, ali sa prekidima. Počinje da me boli ta međusobna nepovezanost koja se kao bodljikava žica sada isprečila između nas. Peče. Boli sve jače. Počinje da me vređa. Da li vređa i nju. Da li me vidi? Da li je došla na ovaj seminar željna kurca. Želim da budem umereniji. Umireniji. Zahvaćen već požarom radoznalosti- vapim za odgovorima...grčim se u želji da naslutim izgled njenog stana, boju omiljene kućne odevne kombinacije, miris najdražeg šampona, položaj tela za vreme kupanja, boju donjeg veša, boju automobila, miris njenih leđa pri buđenju...Žeđ za istinama vezanim za nju sad već prerasta u nesagledivost. Nagađanja mi do tog trenutka bezvlašća, dominantno u znaku romantičnog...a onda u stomaku počinje buktinja u smeru požude...Kao da sam odgovarao sebe od takvog obrušavanja...kao da sam preklinjao sebe, iskreno ili poluiskreno, ne znam ni sam. Malo mi se i pomešaše misli i srca i duše...Bilo je kasno za promišljanja. Preuzeh krinolinu posmatrača. Na tren me uplaši mogućnost da se ova moja perverzna jeza radoznalosti ne oseća u vazduhu koji struji ka njoj....i odaje me. Da li je prepoznatljiva ova moja orkanska potreba za njom? Da li je vidljiva? Da li me je prozrela? Previše drhtim, prebacih sebi. Opreznosti nikad dosta, pomislih, i ljuljuškam glavom u stilu odobravanja takve predostrožnosti. Počeh čudnu intimnu, samokomunikaciju. Nesposoban sad već da razabiram značenje reči generalnog direktora, koji, sudeći po pokretima tela, želi da zvuči upečatljivo i alarmantno. Progonilo me to nadolazeće, uporno. I stiglo me. Smenjivaše se sad redom brojne nepoznanice, svaka sa sobom odnosi parče slobode, ranjava me- da li masturbira, da li je prekrasno bezobrazna u tim momentima, koliko to traje, koliko je bučna, da li joj zadebljaju usne, da li joj drhte dlanovi od prejake želje...Bože, koliko pitanja je štrčalo poput kopalja zabodenih između nas...na tih 5 metara koliko nas je razdvajalo. Da li svršava stisnutih usana? Da li ostane mirna, utišana, golišava, nakon orgazma, da dosanja na orošenoj posteljini...čekajući da nogice skupe snagu....ili se žurno oblači...Bože koliko su mi sad, izranjavljenom, bili potrebni ti odgovori. Dali masturbira ležeći na stomaku ili na leđima...Dali je iznenadi zakasneli trzaj, dali je on najslađi? Da li je svesna zbivanja dok to traje? Više tu ne bi pomoglo pojedinačno otkrivanje istine...Umirilo bi me možda, nažalost, jedino da se pretvorim u, recimo, šnalu za kosu, pa da se nakačim na tu nabujalu neofarbanu, mirisnu kosu boje nedirnutog, boje premladog...i da tu visim danima, mesecima. Svuda snjom. I saznam sve. To bi možda ponudilo jedinu vrstu spasa. Potpuno neophodnog. Možda. . Kako su samo pekli svi ti neodgovori. Glasovi, žagor, zvuk projektora, sve to nije umanjivalo grozničavo jutarnje nedostajanje...i iščekivanje na dolazak stotine odgovora....odnekud. Niotkud.
Nepoznato žensko lice me, eto, neumitno i ekplozivno odvede u maštarije...i ovog puta. Uvek bolne. I ovog puta. A drage. Najdraže. Zato je moja želja za nepoznatim na nivou grčevitog...uvek mi je ta ekplozivnost najdraži gost. Na ulici, u avionu, u liftu...I prija, i boli. I hoću je, i nesmem. U trenutku retke prisebnosti, naglo okrećem glavu ka terasama. Pokušavam da prizovem razum. Preko potreban. Valjalo mi se pribrati.
Na kraju radnog vremena pešačim nasumice ka hotelu. Zaboli me malo to razdvajanje kog sam se pribojavao. Ostade u zenicama parčića boje njenih čarapa. Na dlanovima mi tragovi boje sa penkale koju sam nesvesno krvnički stiskao, u ritmu čeznuća. Trljam dlanove o bedra. Želim da iz očiju ne nestane. Tamo negde, preko kuća, proviruje hotelska kupola. Malo gledam u more, malo izgovaram njeno ime, naglas. „Al si smešan sa tim izgovaranje naglas“- obratih se sebi. Skrećem namerno ka obali, pa okrećem ka natrag...pokušavam da rastumačim primorske mirise koji me oblivaju. Štrecnuše me svetla hotela, koji se pojavi iznenada, iako sam štelovao da se sretnemo tek kasnije...Recepcioner već zna da čeznem za visinom...pažnju nagrađujem napojnicom, uzimam ključ, penjem se u maleno jednokrevetno gnezdo na 8. spratu. 
Večernja usamljenost u nepoznatom gradu je priča za sebe. Jutarnje okolnosti dodatno pojačaše zamršenost samoće. I visina, i neposrednost mora. Šuškaju hodnicima papučice veselih sobarica. Neke odzvanjaju i mame...neke podsećaju na umor. Uz neku skakutavost ispliva glas koji se ne uklapa u zamisao. Retko, samo nekad perfektan spoj, i skakutavost i glas, u jednoj...Povremeno, poput manijaka, skoro pa hvatam za kvaku u želji da je vidim...pozovem...uporedim sa zamišljenom.
Pa se obuzdavam. Opominjem.
Završavam kupanje. Već je kasno. Poluusnuli hodnici bez zvuka. Prija. Već je kasno za telefonsku igricu sa suprugom. Film? Jok. Video game? Ne večeras. Knjiga? Ni to. Drkaću, shvatih. Donese mi ta odluka neko olakšanje. Pravi izbor, osetih. Nalazim pravi položaj u golemoj polumekanoj fotelji jarkih boja. Polupodižem noge. Utišavam svetlo. Žmurim.

Hm, ekspresno izranja iz mraka BASNO-SLOVENKA. Shvatih. Groznica od jutros. Nastavlja gde je zastala. Kolonu nepoznavanja sada sa dignutim kurcem lakše podnosim. Za koju sam zahvalan. Kolona koja mi treba neizrecivo. Počelo je jednostavnim: Da mi je znati o čemu misli kad se mazi. A onda se zaleće: Dali bi moglo biti moguće nešto nemoguće- da je i ona danas, pod krinkom nezainteresovanosti, pokušavala da nasluti o čemu mašta neko od nas, prisutnih kolega, u trenucima drkanja. Postidi li se takvih misli dok isplivavaju...nemoćna da ih odagna...(baš kao ja u ženskom društvu)?. Gospode, koliko me takva mogućnost uzbudila. Da li i slovenkica misli da nas maštarija određuje intenzivnije od bilo čega drugog? Da li je i njena neispunjena (ili ispunjena L) fantazija zajedničko masturbiranje sa nepoznatom osobom suprotnog pola...a koju želimo...i sve to ćutke...i uz konstantno međusobno drsko osmatranje.... Da li bi moglo takvo nešto da bude istina? Da li postoji mogućnost da u ovom životu dokučim njene fantazije...Kad bi moglo, o kad bi samo moglo, da ih raskrinkam, ali ne tako što će mi ih ona odati. To se ne važi. Pa da sve te spoznaje iskoristim u trenutku kad se nađem zajedno u krevetu snjom. Ali snjom obavezno nesvesnom da sam upoznat sa najdubljim njenim neizrečenim. Pa da krenem baš kako želi, a ona dahće, i misli u sebi da je takvo nešto nemoguće, najzad najobradovanija, al nema hrabrosti da mi prizna da je to baš ono za čim čezne...baš ono što čeka. A strahujući i da ću prestati. A ja jedno za drugim, da činim nežnosti i grubosti baš kako sanja, oduvek. Onda oseća da je sve bliže nesvesnom...počinje da se boji za sebe...plaši je nemogući razvoj situacije, i moguća ekplozija svega što nagomilano pritiska i vreba iznutra, sa svih strana, godinama. Da je gledam krišom, znajući da to što radim jeste baš to što sanja godinicama njenim mladalačkim, divnim. Ah, pa takvi bi voajerski momenti, nažalost bili jedini razmrsujući pravac. Jedino pravo moje, koje čekam da se desi...oduvek. Da li na sličan način čekamo oduvek na to nešto, jedino. Ona malo, a ja puno više godinica. Sad halapljivo guram bokserice u stranu, vadim ga....drsko tvrd je...toplo pretvrd. Stežem, milujem. Ustreptalošću koja me podseti na scene sa okorelim narkomanima u trenucima nemogućnosti. Voleo bih da ga vidi ovakvog, pomislih. Hajde nek se to desi u ovom mom slatkom iščekivačkom životiću...šaputao sam u slogovima, licem okrenutim ka nebu. Usrećilo bi me ako bi i ona u tom trenutku shvatila da ćemo bolnije eksplodirati baš ako odbije da ga dodiruje kamenog....ako bi se otela i otrgnula...iako žarko čezne da ga lizne...Da li i ona na sličan način oseća snagu zajedničkog masturbiranja...tog nemog uzdišućeg čina....bez međusobnih dodirivanja... Dal je moguće da sličimo, ličimo.
Priželjkujem da ona jeste devojka zaljubljena u masturbiranje....navijam da je sklona masturbiranju bez skidanja gaćica...eto, baš takvo nešto bi me usrećilo...i baš takva pomisao utiče da se moj kurac, kao da me neko bode iglama, grči i pomera na gore koliko je moguće, dok odbijam da ga dodirnem. A onda ta istinska spoznaja o svemirskoj udaljenosti moje „noćašnje varijante“ u odnosu na „jutrošnjeg uglađenog gospodina“ koji pitomo i nevino trepćući, učestvuje u raspravi na temu „SMERNICE U REORGANIZACIJI“....pa i ta me različitost i moja sramna pretvornost zaboli, posrami...pa onda uzbudi...
Da li je slično sa slovenkom....tom prelepoticom, malo detinjasto nasmejanom, divlje preplanulom i ukusno nenašminkanom...Da li može biti da je i ona toliko neslična onom što demonstrira na sastancima? Da li je stvarna mogućnost da je istinski poželela da popuši jutros ukrućenu kurčinu, baš tu, i baš bez reči, u sred tog zbivanja, nekom od nas...da li je želela da je možda pojebe nekoliko nas zajedno....Ah, izvih se, kurac se grčio, tražio je da ga dodirnem....umesto dodira, poželeh da joj se setim lika....pokušavah da naslutim šta je nosila jutros ispod suknje...trebao mi je taj odgovor, previše. Kako malo je falilo da vrisnem od besa. Umalo da oskvrnavim hotelsku harmoniju zbog nemogućnosti da to saznam baš ovog momenta...da li je želela da svrši jutros tu pred svima nama i da nađe konačno dugo traženi spas, dok nas gleda u trenutku svršavanja...i procenjuje nivo pojedinačne napaljenosti...uz likovanje.
Otvaram oči, gledam u kurac, priželjkujem da joj se svidi oblik glavića i odnos debljina/dužina (ako se nekad u životu budemo jebali), a onda sam sebe iznenadih- počeh da govorim sebi naglas: „Ne bih je grubo jebao. Kad bi mogli da se nađemo zajedno u liftu....pa da kliknem na STOJ....pa da se ne uplaši....nego shvati ekspresno....da spusti torbicu na pod....da se odšunja do ćoška....da mi naredi ponešto....da samo najnužnije podigne suknjicu...spusti gaćice tek koliko je neophodno....nepotrebno je da vidim njenu predivnu pičku, to je zaista nepotrebno. Samo pamučne gaćice i prstiće koji su popadali po gaćicama i ispod njih...Pa da me zamoli da ga drkam. Drsko naravno da me moli. A ja malo da se postidim, pa da me zamoli opet, ali sada nežno, preklinjući. Da ga tada tako naglo izvadim i tako krvnički stegnem, i da presporo to radim... I da baš presporost bude ono što će da joj izazove utrnulost u kolenima, i u dnu pičke. Ućutah se, govor je tražio snagu koja mi je nedostajala u tom noćnom tihom času. Uzimam kurac u ruku....stavljam i drugu na njega. Osećam olakšanje. Neophodno. Malo pljujem na dlan, navlažio sam glavić. Postalo je bolno to priželjkivanje, to traženje odgovora, prigovaranje sudbini...bes se u sve to zadenuo....jedna ruka je bliže jajima, druga je poklopila glavić. Prepoznajem talas, od jaja grabi ka svim delovima tela, popuštam stisak šake kako bi sperma imala neophodan prolaz....iako mi je taj stisak krvnički potreban....kazna umesto besa koji me spopao....brojni neodgovori bolno su mi kasapili jaja i glavić. Bedra su poskakivala.

Kapi su letele kroz vazduh....kroz njih pa kroz stakleni zid terase, pogled je završavao na ljuljuškavim jedrenjacima razbacanim po horizontu. Presijavalo je u daljini i podsećalo na njene prebele zubiće...
Bolelo je svako prisećanje. Na nemogućnost.